"CRNA SOBA"
premijera 17.12.2004., BITEF Teatar, Beograd
Predstava “Crna soba” rađena je prema motivima drame Ivana Viripajeva “Snovi” koja se sastoji iz ličnih ispovesti tragičnih sudbina petoro mladih narkomana. Oni su mrtvi, i sa one strane realnosti pričaju o vrednostima života: lepoti, ljubavi, slobodi, Bogu... Ruski patos u ovoj drami dostiže vrhunac kroz iskazanu bol narkomana bolesnih od Side. Život u prošlosti ili u budućnosti, ali nikada u stvarnosti, dovodi do činjenice da duševno stanje umirućih, ili već mrtvih narkomana, je neuznemirujuće. San je kao život, a život je kao san. Svet snova je deo celine čoveka. Sudbine sa greškama imaju iskušenje samoće i umiranja. Njih ne može ništa više da iznenadi, sem vest o smrti.
Dovodeći sobu, u kojoj se odvija radnja, u vezu sa Pandorinom kutijom gde je nada samo prikazana kao nacrtana vrata kredom, došla sam do naziva predstave “Crna soba”. Inovacioni projekat Teatra Mimart zasnovan na čitanju i osvešćivanju kroz pokret teksta drame “Snovi”, koja je snimljena kao radio drama. Tekst drame je u prošlosti ili u budućnosti a stvarnost je igrokaz. Zato su glas i telo sa namerom razdvojeni kao radio drama i teatar pokreta. Telo sve pamti. Samo telom može da se uđe u fenomen.
Pisac : Ivan Viripajev
Prevodilac: Novica Antić
Autor projekta: Nela Antonović
Asistent režije: Ivana Koraksić
Igraju: Jelena Kostić, Ivana Joksimović, Nikola Vranić, Aleksandar Lekić,
Maja Maksimović
Govore: Milan Mihailović-Caci , Srđan Jovanović, Anastasia Larvoll,
Jelena Kostić, Tanja Divnić
Dizajn scenskog zvuka: Zoran Jerković
Izbor slajdova: Lidija Antonović
Kostimi: Ana Spasić i Miša Petrović
Maske: Anđelija Marković
Produkcija: Bitef teatar
Press: “Crna soba”, “DANAS”, decembar 2004.
“U sobi crnih zidova sa kredom iscrtanim vratima koja se ne mogu otključati, jer su ključevi u realnosti (čak su deljeni publici), sa one strane zbilje može se samo pričati o vrednostima minulog života... članovi "Mimarta" su sjajno i uzbudljivo sa punim poštovanjem teatarskog vremena i gradacije izveli igrokaz. To je, pre svega, zasluga autora projekta Nele Antonović, koja je sa iskustvom i zrelošću izmaštala snove i bol umrlih narkomana razdvajajući njihove sudbine na glas i telo, radio dramu i teatar pokreta, pa u sedmoj, ubačenoj slici realnosti odvesti pričanju poznatih bajki, koje igrači - glumci govore primereno intimnim doživljajima onih koje je želja i potreba za uništenjem sopstvenog bola odvela u neizlečivu bolest i ništavilo. Svi saradnici na ovoj predstavi učinili su da se ovaj u suštini bolnim snovima ispunjen teatarski čin, gleda i sluša u jednom dahu i svojim porukama upućuje da se zamislimo nad izrečenom i pokretom prikazanom činjenicom - da samo u paklu nema vrata, jer u njemu nema ni snova.” Milica Zajcev
