"DALJINA NEKA SAMO NAMA NAMENJENA"
premijera 19.04.1995., Skver Mire Trailović /Bitef teatar/, Beograd
Predstava je izvedena u okviru projekta "Aeroplan bez motora" u junu 1995. godine.
“Od mesta do mesta, od pristaništa i skladišta, od travnatih seništa do maglovitih lučkih kapetanija, od nebeskih čekaonica do ptičijih dozivalica, od slanog u gradilištima ka kusom od zlatne jalovine, preko mirne, rodoskvne, pripeke u kolibama gde žitničari pletu poljupcima korpice za hleb, od giljotine do daha za zamke, zamkovima dvokulnim, od pričesnice do tremova sa baleginim sabiralištima, pri domu sa žaluzinama i zaludnim vetrokazima, prema stecištu anđeoskih ministranata – sami, unajmljeni, sa drugima, dramaturška glavinjanja, dok se u zastavama ne zavijori naš mir, napokon i zauvek, mir blagovaonice u kojoj porodilište i pre snivanja sniva: ukotvljene, lake, raznobojne, balonske doznake: oblake...plavetnilo...golema krilna sapinjanja...”
Tekst Dragana Grbića, člana Mimarta (bilo izvođački ili energetski). poslužio je kao sinopsis za predstavu istraživanja uličnog teatra, koja demonstrira osvajanje daljine... Kreativnu energiju za inovaciju u radu Mimarta dala je Rejčel En Svajn (Stalker Stilt teatar, Australia) kroz pozorišnu radionicu rada sa štulama do ulične predstave.
Foto: Đorđe Tomić
Autor: Nela Antonović
Autor muzike: Miroslav Miša Savić
Izvodjači: Aleksandar Lekić,
Drina Durić,
Milica Kojić,
Vesna Stefanović
Štule: Ljubica Jovanović,
Čarni Đerić,
Ana Savinov
Kostim: Milica Kojić
Organizacija i produkcija: Bitef teatar i
MIMART
Press: "Osetljivost za različito", 08.07.1995., "DNEVNIK", Novi sad
“U izuzetno jezgrovitim, krajnje svedenim rečenicama, prepoznatljivom
sledu znakova, beogradski MIMART igrao je zapravo pokušaj čoveka da
uzleti u visine i da se odvoji od tla. To je konačno i demonstrirano i
penjanjem aktera na štule, koji su duž ulice pozvali publiku u jednu noćnu procesiju. Ovo nije bilo obično pozorišno događanje u otvorenom prostoru, to je bilo pozorište koje je reprezentovalo model sveta. U tom modelu sveta, preostalog sveta koji postoji danas i ovde, dominira telo koje igra pozorište”. Zoran Popović
